Nedonošče revolucije

5d6c8eb331f863245db902f18ba69b83Nijedna vest iz zemlje i sveta ove nedelje nije me uzbudila tako kao crveni termos na tufne koji sam kupila. Ponekad se osećam krivom koliko sam ravnodušna na velike događaje, a ponekad me je sramota što nisam bolje informisana. Doduše, uvek je u meni čučao prgavi revolucionar, pogotovo pošto mama kaže da je u trudnoći čitala biografiju Martina Lutera, ali pelcer nije ižđikao. Desi se da čujem nešto, zapišem misao, krv u meni se ugreje i jurne u glavu, pomislim: hoću da menjam sudbinu sveta! Ali tako brzo se umorim, počnem teško da dišem, kao da ću dobiti temperaturu i shvatim da to nije za mene.

Išla sam ja na razne proteste, jednom prilikom su me čak snimili kako mlatim pesnicom u pravcu gradskih skinheda i neofašista sa nekom žutom trakom na čelu. Posle su me ovi presreli u izlasku, nisam mogla da predvidim da li će me tući ili muvati, sva sreća izvukla sam se od oba. U skorije vreme prešla sam na konflikte sa obezbeđenjem po noćnim klubovima. Idem tako i tražim povod da se posvađam ili da nekog gurnem, onda se malo šepurim kao Čučuk Stana i odem kući.

Mrzi me da budem velika buntovnica. Čak i moje pero je lenjo da piše o velikim stvarima. Snagu čuvam da se pošteno i iscrpno nerviram oko sitnica, da ih dovodim do savršenstva i upropaštavam. Ja sam ratnica na malom bojnom polju svakodnevnice. Malo, malo, pa poginem za neki ideal ili osvojim tuđu teritoriju, a nekad moram i da se povučem i predam. Je t’adore ma vie tres difficile! Možda bi čovečanstvo konačno dobilo taj veliki rat protiv samog sebe kad bi svako predano vojevao svoju malu bitku, umesto što se gura u knjigu iz istorije.

Blesòpojka

954bb86cd2a1d5f502f2d34a864c2acdPostalo mi je skučeno, samo ne mogu da utvrdim da li ja rastem, pa je to logičan sled, ili se smanjujem, pa sam sama sebi tesna. U svakom slučaju, ima jedna narodnjačka pesma u kojoj neko peva kako bi hteo da promeni kožu, sramota me sad da se setim stihova, ali možda se tako osećam. Možda i ne. Kada sam prestala da budem blesava i zašto? Kažu mi danas kolege kako je žena iz komšijske firme rekla za mene: “Eno je ona pevačica! Ja nju vidim na ulici, ide sa slušalicama i peva.“ To isto je rekao i neki voćar. Niste u pravu! Davno sam prestala to da radim. Možda ste me uhvatili u nekom bojažljivom pokušaju da se ponovo na taj način pobunim protiv sveta, ali sve je to slabo. Nekada sam izvodila ironične performanse, pevala sam po ulici ne zato što me je stvarno bilo baš briga (to je nemoguće dostići), nego zato što sam htela sebe da ubedim u to i da treniram slobodu! Bilo mi je tako lepo. Bila sam bezobrazna i nesigurna u sebe, ali sam od toga pravila nastup. Sad sam dobra, nesigurna u sebe i ne nastupam više. Samo ponekad ne mogu da izdržim kad čujem pesmu koju volim, dok hodam ulicom i dišem, glas se sam otima, zapevala bih na nekoj raskrsnici, čak bih se koji put zavrtela oko semafora, ali imam automatske kočnice, tu negde na potiljku i u pršljenovima. Kad je to jedna Milana na prevaru bacila u tamnicu drugu Milanu?! Taj glas koji je komšinica čula da peva na ulici, to je druga Milana koja cvili zato što hoće napolje!

Jednog dana došao je jedan osrednji čovek koji je hteo samo malo da je utiša, da bi mogao na miru da spava. Drugog dana došao je drugi osrednji čovek koji je hteo samo malo da je utiša da se ne bi svi okretali na ulici. Trećeg dana došao je treći osrednji čovek koji je hteo samo malo da je utiša da bi on mogao bolje da se čuje. Četvrtog dana vratio se prvi osrednji čovek jer se uspavao, pa je sad hteo malo da je pojača da ga razbudi, ali cvrc!

Nisam još rešila da je pustim napolje, ali sam odlučila da je negujem. Kupila sam joj jednu kratku zebrastu suknju, puštam joj pesme koje je zaboravila, pišem o njoj, puštam je da peva u kupatilu i na radiju, maštam sa njom kako će jednog dana biti gospodarica sveta, kao kad je bila mala i stavljala poklopce od flomastera na prste i onda pretila njima. Zauzvrat, ona mene podseća da nikad nije htela duša da pije s opšteg vrela (E. A. Po).

Filovanje

tumblr_ln55hhwoeh1qdwo7go1_500Ne volim napolitanke bez čokoladne glazure i kada posle “Hajde da jedemo nešto slatko!“ vidim veliko pakovanje u kom su te blede, suve šperploče poslagane u tri reda – trenutak je upropašten. Integralni keks deli prvo mesto sa napolitankama na ovoj listi. Bezukusan i bezbojan, stvoren je za one koji hoće da žive duže i dosadnije. Diskretna namirnica za diskretne ljude, da jedu kao da nisu jeli. Verovatno tako rade i sve ostalo. E, pa ne želim da moj život bude ružan keks. U stvari, ne želim da bude keks uopšte. Varate se! Ni kolači ne dolaze u obzir. Kolači su prevara. Za svaki red fila, moraš da pojedeš i red biskvita. Ne znam ko je smislio tu simetriju i dozvoljavam da ona nekome prija, ali ja želim samo fine, kremaste užitke koji nestaju u ustima. Zato ne razumem zašto sam uvek morala da čekam da oližem činiju i metlice na mikseru, zašto sam morala prstom da kradem šlag ili tajno bacam biskvit mačkama ispod stola?! Sada želim veliku šerpu punu najfinijeg fila koji ću grabiti kašikom dok mi ne postane muka! Želim da izbacim biskvite, patišpanje i kore iz svog života! (Mafini mogu da ostanu).

Kako je frižider pojeo nedelju?

44f2be5cfd3631bf55eaf8d1f6d821eeDan kada se pidžama tretira kao trenerka; dan kada se nosi frizura sa kojom ne smeš u prodavnicu; dan kada se gleda film koji nećeš spomenuti u obrazovanim krugovima; dan kada se doručkuje ručak; dan kada se kafa pije dugo nakon što isprazniš šolju; dan kad se kazaljke zadržavaju rukom da ne polete. Pa, šta to vreba nedelju i njene čari?! Recimo, frižider. Pomeriš ga da nađeš varjaču, vidiš paučinu. Uzmeš praška da očistiš. Vidiš mrve na podu, posegneš za metlicom. Konačno vratiš frižider i vidiš da su keramičke kravice prašnjave. Napuniš sudoperu vodom, pa za kravicama u nju bućneš još tri, četiri stvari sa police. Usput prebrišeš magnete krpom. Možda da ih ipak poskidaš sve, pa grupišeš ove sa putovanja na levu, a plastično povrće na desnu stranu? Odlična ideja. Gle, tu je stara kutija od kafe, šta li se krije u njenim dubinama?! Stare igračke iz Kinder jaja, delovi iscepane čestitke (nećemo se šaliti na račun toga), moje srceparajuće pismo mami i tati kada sam bila surovo kažnjena zbog prekomernog konzumiranja silovitog pića (povampirila se uspomena iz puberteta) i dinar koji je brat iskakio kad je bio beba (sva sreća, pa je davno opran). U kutiju od kafe poslagaćemo neke kesice sa začinom, a sve ove uspomene preseliće se u kutiju od cipela. Dobro je, bar nećemo pričati o njima. Koliko je sati?! E, da smo rukom zadržavali kazaljke, umesto što smo pomerali frižider, ne bi vreme ovako proletelo! I sada, umesto da smo mi pojeli frižider kao što dolikuje jednoj nedelji, frižider je pojeo nedelju! (Samo za mamu.)

Traži se mašina

Dior-2Čak i čovek koji voli ono što radi, želi ponekad da ne radi ništa. Ne samo da ne radi, već i da ne gleda, ne priča, ne sluša i ne trpi. Ovo poslednje nažalost, najteži je posao od svih, a još se nije rodio onaj ko ga je izbegao. Ipak, s vremena na vreme, pojave se fantastični ljudi koji u svom životu uspeju to da svedu na najmanju moguću meru. Oni imaju supermoć da gledaju, a ne vide; da slušaju, a ne čuju; da budu na nekom mestu, a da nisu prisutni. Da li su se sa tim rodili, da li su to odjednom otkrili ili su dugo učili? Ne znam, ali ja vam se divim, gospodo! Vi ste spasili sebe od tuđe gluposti! Ostala vam je samo sopstvena, a uvek su veće šanse da se sa njom pomirite i živite u slozi, dugo i srećno. Dakle, vas ne mogu dotaći: glupi pametnjakovići, osrednji hvalisavci, ružni narcisi, pokondirene tikve i popapučeni opanci. Vi ste za njih nedostupni! Našla sam svoj zapis iz 2010. godine: “Konstruišem mašinu za prelazak bitnog u nebitno“. Posle četiri godine, moja mašina još uvek nije proradila, pa mogu li, molim vas, da pozajmim vašu?! Samo dok mi imunitet ne ojača.

Ulepšivači

d0e7789e4f9771456730e2d538772c11Obično to zamišljam ovako: curi mi nos (ali suptilno, briskam ga samo vrhom maramice), gnezdim se između dva velika jastuka sa šoljom u ruci (kao na ovim slikama što preplave internet u jesen i zimu), kosa mi je ispletena, a bolesno lice zanosno kao da sam dobila ljubavnu groznicu u ruskoj bajci dok sam čekala nekog Sergeja da dođe po mene na sankama. Samo jedan zlatni pramen kao slučajno pada mi preko lica. Majka mi sa zabrinutim obrvama i setnim osmehom prinosi supu na srebrnom poslužavniku.

Avaj! Imamo samo jednu tacnu od rosfraja koja se nikad ne koristi, a moja majka se ne smeška setno kad treba da trčka oko mene. Ne visi mi zlatni pramen, nego masni rezanci koji se linjaju o jastuk, a taj jastuk nikad neću namestiti onako kako mi odgovara. Lice nije bledo k’o u Ruskinje, nego otečeno i flekavo, a nozdrve mi se ljušte od trljanja maramicom. Nos mi ne curi, nego šiklja kao da mi je pukla vodovodna cev u glavi, krajnici su mi kao jabuke, a jezik beo, tako da kada bi zamišljeni Sergej i došao po mene, prvo bi video pidžamu čiji sam donji deo podigla do vrata, pa onda naslage na krajnicima (ako pre toga već nije pobegao jer je čuo vokalne kapacitete moje porodice u drugoj ulici.)

Ja verujem da se ružnoće života mogu ulepšati i u svojoj glavi to uspešno radim, a u stvarnosti pokušavam sa sitnicama, međutim, kada te strefi ozbiljna stvar kao što je recimo, gnojna angina, ne možeš ostati dosledan misiji. Šteta, tada ti lepota najviše treba, pogotovo ako si nesnosan bolesnik ili hipohondar. Možda treba razmisliti o unajmljivanju ljudi – ulepšivača. Njihov zadatak bio bi da ti naprave frizuru kad ležiš slinav, da te obuku u zanosnu pidžamu, da ti antibiotike poslažu u srebrnu kutijicu i namažu ispucale nozdrve. A možda možemo biti ‘ulepšivači’ jedni drugima…? Besplatno?

“Sentimental journey“ plavim autobusom

10729113_10205403537711998_370751473_nNeka pametniji i bolje obavešteni pišu o aktuelnim događajima, mene mrzi. Slušam Doris Day – Sentimental journey (a bilo ih je) i gledam u žute zrakiće i smeđe listiće na novom redu vožnje! JGSP i ja imamo dugu i komplikovanu prošlost, ali ovaj mesija esteta koji se pojavio neočekivano i dizajnirao jesenji red vožnje, nateraće me da zakopam ratne sekire. Pošto se radosni događaj poklopio sa mojim PMS-om – preteraću! Odlučila sam da im pošaljem mejl i da im to kažem. (Ne da treba da dobijem, nego da mi se sviđa red vožnje.) Možda je stvarno vreme  da se pomirim sa plavim autobusima. Uzgred, ovaj tekst trebalo je da pišem jednog dana kad se budem sa njima opraštala zato što sam kupila auto, ali ne mogu da čekam. Jesenji listići na koricama oborili su me s nogu!

Subota popodne je pravi trenutak da se prebira po dragim uspomenama kao što su: koverte sa prijavama zbog švercovanja (ukupno 15 + 3 pocepane + 1 spaljena) i stari statusi na fejsbuku, živopisni prenosi sa linija 61 i 62. Bilo je i romantike u plavim autobusima: lik koji je očajnički želeo da me isprati kući i zamolio da mu ja platim kartu do Sremskih Karlovaca; vozač koji mi je uzeo broj telefona da bi me pozvao kao svedoka (jer je umalo zgazio neku ženu), a onda slao patetične poruke u kojima mi je nadevao imena dragog kamenja i mitoloških bića (ako vam kažem da sam otišla na piće sa njim, da je prosuo toplu čokoladu po stolu, da sam pobegla sa sastanka u suzama od smeha, da sam mu rekla da se udajem, da ću primiti islam i da ne sme više nikada da mi se javi jer će ga ubiti – jasno vam je da me u životu morala stići kazna). Pamtim i jezivu ženu koja me uhvatila za šešir i počela da me čupa i tuče. Vraćala sam joj udarce, ali sam se derala i plakala kao dete. Bilo je to na liniji 3 jednog zimskog popodneva kada su svi bili nervozni, a na psihijatriji nije bilo grejanja.

Kada se sve pomenuto zbroji sa izgubljenim kišobranima i nervima, izgaženim stopalima i čarapama pocepanim na sedišta, dobijate jednu uzbudljivu i strastvenu romansu koja sada, sa ovim romantičnim redom vožnje na listiće, ulazi u mirnu luku. Idem da pošaljem mejl.

To pas s maslom ne bi pojeo. A ko kaže da je za jelo?

fa7460378508ae5964b0203dab5a231e Imam jednog komšiju koji izađe na ulicu ispred vrata i svira gitaru. Drži malu radnju sa polovnim krpicama, a ima unutra televizor da mu ne bude dosadno. Kaže da je nekad pisao ljubavna pisma krvlju i da ga mnoge koje su ga tada odbile, danas zovu. Al’ su propale, kaže! Dobila sam nekoliko puta od njega jabuku i kompliment, a nekad samo kompliment. Uvek iskrsne onim danima kad ne volim sebe. Jednom mi je nudio neku haljinu iz Perta za 500 dinara, ali bila mi je velika u grudima. “Ne brini, porašće kad počneš da dojiš, gledaj to da uradiš što pre, čuvaću ti haljinu!“ On peva po ulici, recituje, komentariše ljude i život. Zavodi žene, i lepe i ružne, sa torbama i sa motikama. Mislim da uopšte nije pajac, nego varoški misionar. Na tom kratkom putu od kapije do autobuske stanice, on je jedini zbog kog izvadim slušalice iz ušiju. Danas bi svi hteli da budu posebni, pa su se u te svrhe naoružali jeftinim receptima, ali mnogo se provide. Neko je već istrošio i izlizao sve to. Iznošena roba kao iz te komšijine radnje. Samo retki, kao moj komšija misionar, imaju sreću da nesvesno i neopterećeno uživaju privilegije ludosti. A ne da ih prisvajaju i da se trude kao pretenciozna gomila. Osim toga, on nije baš u svemu dopadljiv, niti se može sortirati. To što on recituje, pas s maslom ne bi pojeo, kučka pogotovo. Koliko mogu da ocenim, ne razlikuje kič i umetnost, ali zašto bi?! Prođem pored njega i svaki put se zgrozim svog snobizma, još više svog raspoloženja: sve mi smrdi pod nosom. Dobro je. Učim. Izgleda šašavo, ali mene uvo sve više boli!

Stona lampa ili Sunce

93bfb8a0ef674e67b0b1bbdc91a9b974Ustala sam na levu nogu iz kaveza koji su drmali dok mi nisu srušili sneška. Na ozonskom omotaču, eno raste rupa, Milana šprica lak za kosu. Idemooo! Nemam ja vremena za crveno svetlo na pešačkom prelazu. Ali imam vremena da razmišljam. Odavno sam prevazišla podelu ljudi na dobre i loše. Ne želim da budem ‘stona lampa’, nego ‘Sunce’, da osvetljavam sa svih strana. Pomeriš se iz svog ćoška, istupiš korak napred i shvatiš da je svet figura, a ne crtež. Vidiš da čovek ispred tebe nema samo facu, nego i glavu. Tad shvatiš da ti se niko ne može stalno smešiti ili stalno mrštiti, a isto tako ne može biti ni konačno loš, ni konačno dobar. I tu prestaneš da se ljutiš na svet.

Sad počinjem da sumnjam u postavku: čovek koji mnogo vidi, mnogo zna, pa mnogo i pati. (Je l’ tako išlo?) To važi za one koji MISLE da vide i da znaju. Kome zaista pođe za rukom da sagleda i prozre, taj ne može patiti jer je – veći.

Nažalost, to još uvek ne isključuje da ću se sutra do tahikardije posvađati sa nekim ako osetim da me ugrožava, ali za prekosutra već držim palčeve!

Haos, Skorseze i obrve

fa8127b8653ccf6077735a97b5d406c7Prošlo je pet meseci od poslednjih reči – svaka nesigurna da joj je tu mesto. Mislila sam kako ću pisati po povratku iz Barselone. Čak sam nosila i mali crni blok kao podsticaj, ali ništa. Ono što je lepo samo po sebi ne treba dirati, već sam to negde rekla. A možda je to samo vešto uobličen izgovor zato što sam lenja. Zašto pišem sada? Zato što se lonče prepunilo. Kada lenj čovek ima potrebu koju mora da zadovoljava nekom ozbiljnom ‘aktivnošću’, onda on to stalno odlaže, ali u njemu nastavlja da – vri! Sve dok nagon ne pobedi lenjost.

Pročitala sam pre neki dan kako je Leonardo DiKaprio komentarisao snimanje filma ‘Vuk sa Vol Strita’: “Svakog dana, Skorseze je od nas tražio u celosti organizovan haos.“ Pomislim kako smo slični taj Skorseze i ja. Prepoznavanje uvek prija. To znači da nisi sam. Pogotovo kada je reč o Haosu. (Međutim, sličnija Skorsezeu sam kad ne počupam obrve dve nedelje.)

Ovo je valjda najzavodljiviji uvod koji sam mogla napraviti za priču o Haosu. Veliko H nije tu iz nekog znalačkog razloga, nego Haos prijavljujem kao mesto boravka. ‘Čekiram se’, i to bi bio legalan izraz. Ovo je međutim, ‘mesto’ koje se pomera sa tobom. Kao kada bi živeo u kamp prikolici. Krećeš se u Haosu, kroz Haos, Haos se kreće sa tobom, u tebi, i tako u svim padežima. Čupava kosa, razbacane stvari, neuredan kancelarijski sto, rokovnik bez rokova – to je samo forma u kojoj se on očitava. Daleko je komplikovanije nego što se čini na osnovu situacije u folderima, recimo.

Ipak! Ovde bih značajno podigla prst. Kada živiš u Haosu, svakog dana imaš bezbroj prilika da se osećaš ili kao pobednik ili kao gubitnik. Nema utešne pozicije. To je magično! Kada iz neurednog ormana izroniš zavidno obučen. Kada iz rokovnika bez rokova obaviš sve zadatke pre roka. (Baš ovako kao što je napisano.) Kada si besprekoran radnik i stvaralac. (Možda je ‘stvaralac’ uobražena reč.) Kada detalje dovedeš do savršenstva! ‘Detaljista’ je najlepša uloga koju možeš igrati u Haosu. To su male pobede koje se odigraju napolju. A u danima kada si gubitnik nepočupanih obrva, znači da si imao posla sa Haosom unutra. Ta je borba drugačija. “Ja sam i bodež, a i rana/bič i leđa bičevana,/i obraz, a i pljuska vrela,/ja sam i žrtva, a i dželat!“ (Pozajmljujem od Bodlera da se objasnim.) Haos unutra je gušći, pa je zato izlazak teži, a ne možeš da odoliš da ne zaroniš! O tome ne pričam.