Ne razvlači testo gde mu nije mesto

Prva misao: smisli način da odmah na početku teksta javno omalovažiš svoje pisanje, ne bi li preduhitrila druge.
Druga misao: da li ću zvučati gluplje nego što jesam, ako pokušam da napišem ono što mislim?
Treća misao: da li ću zvučati pametno koliko jesam, ako pokušam da napišem ono što mislim?
Četvrta misao: jedva čekam da završim sa pisanjem.

Uporedo sa tipkama na tastaturi, udara mi srce jer udara uvek kad se izlažeš svetu. Inače obavlja svoj posao neprimetno. Tek kad otvoriš prozor da izluftiraš sobu, ošamari te vetar. Po decembarskom danu kao što je ovaj, to bude šamarčina, a zaslužio si jer ti je tako ugodan bio ustajali vazduh. Ako ti decembarska šamarčina kroz prozor ne bude dovoljna pošto si mazohista, izaći ćeš na ulicu po još. Već posle nekoliko koraka lakoverno ćeš se navići na vetar, pa ćeš raširiti svoj kišobran, izbaciti cigle iz džepova i poleteti. Ono što tada još uvek ne znaš, jeste da u stvari letiš ka padu: raspoloženja, pritiska, šećera ili rejtinga. Letiš da bi se ugruvao u prvom razgovoru tog dana. Recimo, prvi put ćeš otvoriti usta dok poručuješ kafu i umesto da tu završiš razmenu reči kao svaki polubudan čovek/čovečica, ti ćeš poželeti da se dobacuješ još malo. U sledećem trenutku gledaćeš sebe kako predano razvijaš analizu, kao siromašno testo od jednog jajeta, da se što više dobije ni iz čega. Predmet analize biće, ni manje ni više nego prehlada nepoznatog momka koji je samo trebalo da ti skuva kafu na putu do posla.

,,Kad ja dunem i istinu sunem, srušiću ti iluziju! I najmanju iluziju da život može biti jednostavan, a pojave očigledne. Jer ti, nepoznato momče, nisi prehlađen zato što je napolju decembar, niti te boli grlo zato što imaš uvećane krajnike. Ti u stvari, patiš od neizgovorenih reči! Muči te i boli nešto što ne možeš da kažeš na poslu, kod kuće ili ko zna gde. To je zastalo u grlu i upalilo se.’’

Kratko će trajati trijumfalni ton kojim si počeo gorenavedene reči jer ćeš vrlo brzo shvatiti da usta pričaju sama, a ti si izašao iz svog tela i posmatraš kako se sramotiš. Jedno je sigurno: nećeš imati problema sa krajnicima jer nema ničeg što nisi izgovorio. Zbunjeni momak čija je dijagnoza upravo potpisana, ne zna šta da ti odgovori jer mu se ne zalazi toliko iza očiglednog. Upravo ovde ćeš se ugruvati prvi put tog dana jer nisi stražario kod sopstvenih usta. Zar ne bi bilo bolje da samo izbaciš nekoliko laganih balončića od sapunice: ćao, ništa, kafa, hvala i ćao!

Ako nisi od onih koji na pitanje ,,Kako si?’’ odgovaraju sa ’’Dobro.’’, bez obzira na to kako se osećaju; ako nisi od onih koji na izjavu ’’Malo sam prehlađen.’’ odgovaraju sa  ’’Samo pij čaja.’’; bolje da uopšte ne progovaraš dok nisi siguran da si među svojima, među onima koji vole da zalaze iza očiglednog. Samo među svojima možeš lagodno da razvlačiš testo.