Priručnik za gmizanje

Od prvog sistematskog pregleda mislim da imam krivu kičmu i da mi lopatice ispadaju, dok jednog dana nisam shvatila da su to zakržljala krila i da im nikakve vežbe osim letenja neće pomoći! Sigurna sam da postoji nekoliko istrošenih i zalud citiranih izreka o tome kako nas je Bog stvorio da letimo, a ne da puzimo, ali mi nijedna do sada nije pomogla. A i kako bi kad se toliko štetočina ugnezdilo na ramenima, da ti prosto ništa ne preostaje na kraju dana nego da legneš na kauč i tu se završava svaki san o visinama. Na trenutak ti se učini, poludećeš i otići ćeš na krov zgrade da probaš. Osmehneš se peraču prozora u firmi, obiđeš njegove merdevine za svaki slučaj i pokušaš da proceniš da li će moći da te spasi ako krila zakažu. Međutim, usput shvatiš da je sramotno skakati sa tako male visine: radiš na drugom spratu, živiš na prvom, ni na jednoj tački u životu ne vidiš izazov. Pokušavaš da se setiš na kom spratu si maštao da ćeš biti u dvadeset devetoj.

16651991_10212412716057076_430302383_n

Ovde prizivam sećanje na jedan kobni školski odmor pred čas likovnog kad smo skakali sa prozora učionice. Završila sam neslavno u ambulanti kao četrnaestogodišnja žrtva hormona i bunta. Starije uspomene na letenje, u trećoj, četvrtoj godini života, uključuju mamu i tatu koji te drže za ruke i podižu sa obe strane. Vikali su ’’leti, leti’’ istim tonom kao kad su pokušavali da mi uvale neko ljigavo povrće na viljuški. Viljuška je poletala iz tanjira, moj tata se trudio i ucenjivao me odlaskom na predstavu ’’Nindža kornjače’’ na SPENS-u, a ja sam stiskala usta i mislila ’’Zar oni ovako zamišljaju slobodan let?’’ No, da se ne uvredite, dragi roditelji, zahvalna sam što se u našoj porodici letenje barem spominjalo. To je dragocena iluzija za poneti u svet. Imam čak i jednu staru fotografiju u kostimu leptira: noge su mi na njoj toliko tanke da su ljubičasta krila od tila svakako bila bolje rešenje za kretanje.

Što se tiče kretanja u zrelijim godinama, ono se uglavnom odvija sa obe noge čvrsto na zemlji uz pomoć Google mape koju do skora nisam znala ni da koristim. Vozimo se moja drugarica Korana i ja, ne znamo gde idemo, krila zaboravile, ali lebdimo u potrazi za uzbuđenjem. Ukucam ulicu i broj u mapu i kažem: ’’Samo prati plavu tačku!’’. ’’Miki, plava tačka smo mi.’’

Pauza. Radio svira. Pa da! Trenutak spoznaje! Koga ćeš pratiti ako nećeš samog sebe?! Zvuči kao najlakši i najteži zadatak u životu koji si dobio! Dok se kičma ne ispravi i krila ne izrastu, prati plavu tačku da se ne udaljiš od sebe. (Makar i kao gmizavac koji se vrti u krug, važno je da ne stojiš u mestu.)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s