Tempirana bombAnjera

Kažu da muškarci vole ’’distant look’’, nisam sasvim sigurna da li je to faca koju ima Melanija Tramp ili pak nešto drugo, ali znam da ja to nemam. (Mogu umesto toga da ponudim ’’dinstani luk’’, dobro sam ga uvežbala.) U svakom slučaju, radi se o nekoj neuhvatljivosti koju svi žele da uhvate. Mene je lako uhvatiti, pa valjda zato bivam žrtva loših zapleta (da sam ih izmišljala, bili bi manje neverovatni). Najviše me hvataju policajci, trgovci, uterivači dugova, telekompanije i sociopate, i to uglavnom nedužnu. Nit’ (distant) look jela, nit’ (distant) look mirisala.

Dogodi se tako da za Dan zaljubljenih dobijem bombonjeru od nepoznatog dečaka koji radi u prodavnici blizu radija. Samo ju je zgrabio sa police i dao mi kad sam prolazila, a ispratio ju je vrlo romantičnom izjavom: ’’Vidi kako kasno ideš s posla svaki dan, zaslužila si!’’ Bude mi žao, zagrlim ga i pomislim kako je to pola njegove dnevnice. Otrčim posle toga na autobus i isplaniram da siđem na stanici kod Univerexport-a, da kupim nešto za večeru. 16976895_10212550496221494_1132347042_nBiće bezveze da se šetam sa bombonjerom koju nisam kupila kod njih, pa je na ulazu strpam u torbu i ušuškam ispod rukavica. Čisto da nahranim svoju maštovitu paranoju, zastanem pored njihove police sa bombonjerama, da vidim da li imaju istu – imaju. Nastavim dalje, skakućem, uzimam: smrznuti burek, pelinkovac…da li ću voće? Ne. Juče sam živela zdravo. Stižem na kasu i odjednom me obliva znoj! Mali u prodavnici nije provukao bombonjeru na kasi, samo mi je dao s police!

Dve mušterije ispred mene dele me od odluke: da li da objasnim sama o čemu se radi ili da pustim da pišti na izlazu i da se napravim blesava?! Nisam ni donela odluku, samo u sledećem trenutku čujem sebe kako pričam priču u koju niko ne veruje: ’’Ovo će sad delovati jako čudno, ali ja u torbi imam bombonjeru koja nije provučena na kasi, znate, to mi je dao neki lik, mogu sad da nađem kako se zove ta radnja…ja sam ovde komšinica.’’ Pritom, postaje mi jasno kako izgledam: u ogromnoj babinoj bundi, zajapurena, sa pelinkovcem u ruci, muzika mi vrišti iz slušalica, kosa raščupana – dakle, to što sad izgleda, zaista će biti ako budem sama na Dan zaljubljenih recimo, 2040. godine. Uzbudljivo veče u Univer-u se nastavlja: donosim njihov proizvod da uporede, odlazim sa jednim po jednim na vrata – oba pište; ljudi koji čekaju na kasi procenjuju me: ma nije, ne deluje! Ma, ko će ga znati…svakakvih ljudi ima; dolazi poslovođa; odlazi poslovođa da pogleda kamere; moja paranoja se pojačava jer će na kamerama videti da sam zastajala BAŠ KOD TE POLICE! Telefoniram svima redom s posla da pitam kako se zove radnja u kojoj sam dobila bombonjeru. Ljudi s druge strane slušalice ludo se zabavljaju! Posle dvadeset minuta cupkanja na izlazu, dolazi poslovođa sa smeškom i kaže da je sve u redu. Proverili su na kamerama i izbrojali su bombonjere. ’’Dajte mi moj burek i pelinkovac da idem odavde, i prokletu bombonjeru!’’

16976265_10212550476861010_1864932680_nEto, nije najgore što može da vam se dogodi na Dan zaljubljenih da budete sami, nego da budete lopuža! Pošto nemam živaca da budem aktuelna, delim ovu priču sa vama deset dana kasnije, a ima za to još razloga: nisam htela da se guram među ove važne angažovane objave koje se bore protiv društvenog poretka, nisam htela da zauzimam mesto zanimljivijima i popularnijima; i na kraju, nisam htela da neki muškarac koji se poigrao mojim srcem pročita da sam bila sama za Dan zaljubljenih dok je on spremao večeru i dinstao luk za neku neodoljivu koja ima ’’distant look’’.

Priručnik za gmizanje

Od prvog sistematskog pregleda mislim da imam krivu kičmu i da mi lopatice ispadaju, dok jednog dana nisam shvatila da su to zakržljala krila i da im nikakve vežbe osim letenja neće pomoći! Sigurna sam da postoji nekoliko istrošenih i zalud citiranih izreka o tome kako nas je Bog stvorio da letimo, a ne da puzimo, ali mi nijedna do sada nije pomogla. A i kako bi kad se toliko štetočina ugnezdilo na ramenima, da ti prosto ništa ne preostaje na kraju dana nego da legneš na kauč i tu se završava svaki san o visinama. Na trenutak ti se učini, poludećeš i otići ćeš na krov zgrade da probaš. Osmehneš se peraču prozora u firmi, obiđeš njegove merdevine za svaki slučaj i pokušaš da proceniš da li će moći da te spasi ako krila zakažu. Međutim, usput shvatiš da je sramotno skakati sa tako male visine: radiš na drugom spratu, živiš na prvom, ni na jednoj tački u životu ne vidiš izazov. Pokušavaš da se setiš na kom spratu si maštao da ćeš biti u dvadeset devetoj.

16651991_10212412716057076_430302383_n

Ovde prizivam sećanje na jedan kobni školski odmor pred čas likovnog kad smo skakali sa prozora učionice. Završila sam neslavno u ambulanti kao četrnaestogodišnja žrtva hormona i bunta. Starije uspomene na letenje, u trećoj, četvrtoj godini života, uključuju mamu i tatu koji te drže za ruke i podižu sa obe strane. Vikali su ’’leti, leti’’ istim tonom kao kad su pokušavali da mi uvale neko ljigavo povrće na viljuški. Viljuška je poletala iz tanjira, moj tata se trudio i ucenjivao me odlaskom na predstavu ’’Nindža kornjače’’ na SPENS-u, a ja sam stiskala usta i mislila ’’Zar oni ovako zamišljaju slobodan let?’’ No, da se ne uvredite, dragi roditelji, zahvalna sam što se u našoj porodici letenje barem spominjalo. To je dragocena iluzija za poneti u svet. Imam čak i jednu staru fotografiju u kostimu leptira: noge su mi na njoj toliko tanke da su ljubičasta krila od tila svakako bila bolje rešenje za kretanje.

Što se tiče kretanja u zrelijim godinama, ono se uglavnom odvija sa obe noge čvrsto na zemlji uz pomoć Google mape koju do skora nisam znala ni da koristim. Vozimo se moja drugarica Korana i ja, ne znamo gde idemo, krila zaboravile, ali lebdimo u potrazi za uzbuđenjem. Ukucam ulicu i broj u mapu i kažem: ’’Samo prati plavu tačku!’’. ’’Miki, plava tačka smo mi.’’

Pauza. Radio svira. Pa da! Trenutak spoznaje! Koga ćeš pratiti ako nećeš samog sebe?! Zvuči kao najlakši i najteži zadatak u životu koji si dobio! Dok se kičma ne ispravi i krila ne izrastu, prati plavu tačku da se ne udaljiš od sebe. (Makar i kao gmizavac koji se vrti u krug, važno je da ne stojiš u mestu.)