Gradska fotelja

Hodamo bulevarom, desetine različitih dvonožaca i ja među njima, kad odjednom – fotelja. Između kladionice i kafane, ispred ulaza u zgradu, stara pletena fotelja, jedna od onih što se leti iznose na terase, samo prerušena u jesenju. Nabacano ofucanih jastučića i ćebe preko njih, a sve izgleda kao scenografija već uigrane navike (kaže udubljenje od sedenja). Ne znam da li pripada nekom sirotom stanovniku ulice ili jednom od stanovnika betonskog kaveza koji se nalazi iznad. Ako je ovo drugo, onda zavidim. Kad mu dosadi legalni oblik zatočeništva, zidovi postanu tesni, ukućani glasni, a terasa pretrpana biciklima i kiselim kupusom, pa još kad se u hodniku pomešaju smradovi tuđih ručkova, on se dobro umota u šal i izađe napolje da sedi u svojoj prerušenoj jesenjoj fotelji. Dobar način da se bude među svetom, a da se od sveta pobegne. Kad te vide da sediš tu kao ludak, niko ti se neće obraćati, a opet uživaš u šarenilu i uličnom žagoru. Došlo mi da sednem i ja u fotelju da se odmorim! Nije to isto kao klupa u parku ili kafić gde džabalebatori u po radnog dana dođu da žvaću plastične kašikice! Ovo je deo toplog doma izašao na ulicu. Pobegao od onog što mu je kod kuće smetalo, a nije se sasvim otuđio. Dobro bi došla po jedna prerušena jesenja fotelja u nekoliko skrivenih ćoškova grada, pa da te iznenadi, da se zavališ i da te zagrli. U danima kad ne znaš da li da se vratiš kući ili da nastaviš gde si krenuo, a ti na pola puta „Sedi malo!“. 

   

Masna tepsija

Ignorisanja masne tepsije na terasi je prestalo. Koliko dugo je trajalo, sramota je kazati jer se treba jednog dana udati, a niko ne želi ženu koja ignoriše masnu tepsiju. Mnogo je bolja ona koja ignorisanje primenjuje na veće probleme. Tepsije ribati na vreme, a na sve ostalo primeniti ćutanje i zataškavanje, melem za uho i kratkoročno za dušu. Ako jezik ne umete da obuzdate, postoji opasnost da na kraju njime pometete sve što se nakupilo ispod tepiha, a posle toga teško ga je ikad više vratiti unutra (i jezik u usta i prljavštinu koja nije trebalo da oživi). Moraćete ovaj kontraverzni mišić da izvodite u šetnju i puštate čak da ispravi koju nepravdu u autobusu i odbrani istinu na ulici. „Nemoj se spuštati na taj nivo!“ Nema nivoa, svi smo na istom prokletom dnu, i ćeljad su besna, i kuća je tesna. Krive Drine niču nam u dvorištu, a vetrenjače vire iz glave, pa zato razgovor, priča i nazivanje stvari pravim imenom, pred gomilom ili sa samim sobom – neće uvek rešiti, ali će nam odrešiti čvorove. 

Od ogrlice do slobode

Sa leve strane je šolja sa čajem koji je još uvek vreo da bih ga pila, a sledeći put kad se setim da uzmem gutljaj biće hladan.  Sa desne strane je četka za uvijanje kose, tako debela da je moja mama zove četka za odžak. Danima ne skidam kosu sa nje, a na kraju kad je svučem dobijem šal od sopstvenih dlaka. Fuj. Teška je i bode, pa kad se udarim u čelo dok uvijam šiške, uglavnom se vratim u stvarnost protiv svoje volje. Ispred mene je ogledalo i pored njega ofinger. I na ogledalu i na ofingeru vise ogrlice. Ima ih bar (sad sam zastala da izbrojim) trideset._mg_6140

Jedna draga profesorka još u gimnaziji rekla mi je da su žene koje vole da nose minđuše slobodnog duha, a one koje vole ogrlice teže da se vezuju (hahaha). Možda nisam tačno prenela njene reči, možda sam banalizovala neku ozbiljnu teoriju, ali suština je tu. Međutim, ja obožavam i minđuše! Druga stvar je što ne mogu da ih nosim jer sam pocepala levo uvo jednom kad sam pokušala da dokažem svoj slobodan duh parom prevelikih. Od tada me poderano uvo podseća na to da je moja sloboda oštećena. Ne znam samo kako sloboda može biti oštećena, jer da bi nešto bilo oštećeno, ono mora biti opipljivo i konačno, a sloboda nije.

Sloboda ne postoji na ovom svetu, već postoje male oaze u vremenu i prostoru gde ona može da se ’’degustira’’ i gde čovek može sebi da je priredi kao što ponekad izađe na svež vazduh. I baš kao kad vam u supermarketu daju da degustirate dobru pršutu na čačkalici, pa biste da se vratite po još, a to je sramota ili nema dovoljno, tako biva i sa našom mizernom degustacijom slobode. Hteli bismo da produžimo razgovore sa ljudima pred kojima možemo da ispljunemo sve što mislimo. Hteli bismo češće da odlazimo u gradove gde nas niko ne poznaje da istražimo kako ćemo se ponašati, oblačiti, sedeti, hodati i reagovati. Hteli bismo da duže potraje onaj osećaj blagog pijanstva u kom nas nije sramota da zapevamo iz sveg glasa.

Pored degustacije, postoji i apstinencija koja nas tera da zamišljamo, mučenici. Zamišljamo kako ulazimo u prostoriju u kojoj sede kolege ili u sobu gde sedi naša porodica, i izgovaramo ono što mislimo: istinito, ispravno i pravedno. Zamišljamo i simuliramo taj divni osećaj u svoja četiri zida jer znamo da napolju nemamo prava na to. Nemamo, zato što postoji tačno utvrđen sistem (nažalost, komplikovan kao lavirint) do koje granice oaza sopstvene slobode sme da se širi. Već korak dalje je tuđe dvorište i drugi mučenik koji bi hteo da i on uživa u svojoj bednoj slobodici. Za njega je to recimo, dan u kom mu ti nećeš reći glasno šta misliš. Ako nije taj mučenik i njegova slobodica, onda je neko drugi ko je imao para i moć da sebi ’’nabudži’’ veću i bolju ’’slobodetinu’’, a tvoju će uništiti za tili čas. (Onaj ko nije znao kako da izrazi svoju težnju za slobodom, skinuo se go.)

Ipak, simuliranje slobode je predivno, pomeranje njenih granica lekovito…a tek njena slučajna prisustva! Komšija koji stoji na prozoru u potkošulji i hladi supu u tanjiru. Guske koje šetaju na stanici u Bačincima. Ovaj kratak tekst kog nije briga da li je nekom glup. Čovek sa nepoznate fotografije na internetu koji je obukao drečave žute cipele na crno bankarsko odelo. Dlakava četka za uvijanje. Naša je dužnost da što češće simuliramo slobodu u ovom zatvoru u kom se nalazimo, a kada kažem ’’naša’’, mislim na nas koji neprekidno razmišljamo dok nam drugi kradu sunce. I bestidno uzimaju više pršute na degustaciji u supermarketu.