Sudbina jednog noža

13249601_10209890470322509_206410701_nNestao je nož koji mi je ispao kad sam prašila stolnjak sa terase. Nisu bile krupne mrve, samo sitne, da znate, u slučaju da neko od komšija čita. (Ne gajim iluzije o posećenosti svog bloga, i ja jedva odem na njega, nego verujem u Marfija.) Još sinoć romantični mesec se ogledao u mom  nožu (mada je musav bio), videla sam ga dole na asfaltu, a onda ga je možda ovaj komšija što sad pažljivo pere auto, uzeo da preseče neki kanap. Ako nije on, onda je čovek kog sam jutros zatekla da jede slaninu na klupi pored trotoara. Raširio je karton i na njega stavio hranu, a hleb onako naslanja na stomak kad ga seče, kao moj deda iz Šida. Baš sam mu pozavidela. On neće morati da pere tanjire, ni da praši stolnjak, a i može da mrvi oko sebe koliko hoće. Prodaje stare stvari svakog dana na ulici, ima tu cipela, igračaka i knjiga. Nisam još ništa kupila od njega jer uvek žurim, ali mogli bismo se upoznati. Osećam da ću dobiti i neki besplatan savet u vezi sa muškarcima. Ako ni on nije uzeo nož, onda je jedna komšinica koju još uvek nisam videla, ali za koju verujem da postoji i da tajno skuplja dokaze o svemu neprimerenom što uradim u zgradi u kojoj ona živi oduvek. Maštovita mi paranoja još uvek nije smislila gde bi me i kome ona mogla tužiti za zlodela, ali ima vremena. Sigurno je izbušila i rupu u zidu da me špijunira. (Ne živim ja u Sliveru da me snima zgodni psihopata, a nisam ni Šeron Stoun.)

U svakom slučaju, moj nož je sada na boljem mestu jer ja ne umem da se brinem o escajgu. Da je ispao nekom drugom ko mi je došao u goste, tek tada bi se možda probudio instinkt: nisu mi svi noževi na broju i predmet koji koristim za jelo je na asfaltu – odmah se izderati na osobu i otrčati da se pokupi. Ovako, ostavila sam ga da leži dole i dva dana iz radoznalosti izlazila na terasu da vidim šta će ga zadesiti. Prst sudbine neće se na moj nož poseći, nisam ga nikad oštrila. Bye, little knife!