Kako je jedna obična subota zauvek povezala nobelovca i žohare?

3251305a203de974cced6fb7290e9896Sve je počelo tako što sam otkrila veliku marketinšku prevaru u kesici kafe koju sam prvo hvalila na sva usta, al’ ne smem o tome. Kad neki brend prokunem na društvenim mrežama, on redovno počne da se reklamira kod nas na radiju, a ja onda moram da idem i da brišem svoje genijalnosti. No, posle tog otkrića me valjda opila svest o silini sopstvenog uma, pa se čuvena krilatica za kresanje krila (“Ko visoko leti, nisko pada.“) još jednom potvrdila u malom mom životu. Dobila sam priliku da se osramotim pred celom ulicom i iskoristila sam je, što se sa drugom vrstom prilika obično ne radi.

Prijatni žamor subotnjeg prepodneva u mojoj okolini prave ljudi koji idu s pijace i stare komšinice udovice koje vole da podele svoju novootkrivenu radost života sa celim svetom. (Novootkrivena radost je uglavnom neki vitalni brka kog su upoznale na večeri poezije u penzionerskom domu. Ne pitajte me kako to znam.) Danas je taj tihi žamor odjednom prekinula dernjava nepoznatih ljudi (sa akcentom (grozna sam, ali moram)): “Gazdeeeee, gazdeeeeeee, gazdeeeeeee, gazdeeeeee, eeeeeeej, gazdeeee, gazde!“, i tako neprestano deset minuta, sve dok se ja, veliki i silni pronalazač marketinških prevara u šolji kafe, nisam digla da rešim i ovu situaciju, a u ulicu vratim mir!

Vidim ja s prozora prednji trap belog džipa, ne vidim ljude, ali ih i dalje čujem. Trenutak spoznaje odmah podeljen na Twitter-u: “Pa da! Samo neko sa belim džipom može ovoliko da se dernja po ulici!“ U strahu da ne propuste nešto, a još uvek oprezni ne bi li pobegli ako su im banuli neželjeni gosti, komšije izlaze napolje. Tu meni jurne krv u obraze, probudi se besna prostakuša izmučena od pasivne agresije, i ja se proderem kroz otvoren prozor iz sveg glasa: “Prestanite da vičete po ulici! Dosta višeeee! Parkirali ste taj beli džip, došli svečano u goste ko zna odakle, pa mislite da možete da radite šta hoćete i pravite se silni! Daaa, kako tipično!“ Sve je Milana predvidela, i ko su, i odakle su, i kome su došli u goste. Svečanu tišinu mog preuranjenog trijumfa, zaparala je replika: “Gospođo, mi smo iz deratizacije, a da vičemo-moramo jer ste se svi zavukli unutra k’o bube! A u kola se slabije razumete.“ Utom se beli džip pomeri napred i pretvori u službeno pikap vozilo.

Od ovog dana, svaki put kada vidim žoharu, setiću se Andrićevih rečenica: “Sramotićeš se dok si živ. Prilike ćeš za to imati uvek. Svet će ti je pružati dovoljno, a i kad to ne bude, ti ćeš se sam potruditi da je nađeš.“ (Napomena: Zabranjeno štampanje na flašici vode.)

11 мишљења на „Kako je jedna obična subota zauvek povezala nobelovca i žohare?

  1. Zaboravih da pohvalim sliku koja ide uz tekst, izuzetno mi se dopala. Lik plavuse podseca na jednu (mislim) americku glumicu mladje generacije ali ce mi trebati malo vremena da se setim gde je igrala, a onda mozda i pronadjem njenu sliku na netu (skleroza mi je trenutno u gostima pa moram da sacekam da ode… 😀 )

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s