Kako je jedna obična subota zauvek povezala nobelovca i žohare?

3251305a203de974cced6fb7290e9896Sve je počelo tako što sam otkrila veliku marketinšku prevaru u kesici kafe koju sam prvo hvalila na sva usta, al’ ne smem o tome. Kad neki brend prokunem na društvenim mrežama, on redovno počne da se reklamira kod nas na radiju, a ja onda moram da idem i da brišem svoje genijalnosti. No, posle tog otkrića me valjda opila svest o silini sopstvenog uma, pa se čuvena krilatica za kresanje krila (“Ko visoko leti, nisko pada.“) još jednom potvrdila u malom mom životu. Dobila sam priliku da se osramotim pred celom ulicom i iskoristila sam je, što se sa drugom vrstom prilika obično ne radi.

Prijatni žamor subotnjeg prepodneva u mojoj okolini prave ljudi koji idu s pijace i stare komšinice udovice koje vole da podele svoju novootkrivenu radost života sa celim svetom. (Novootkrivena radost je uglavnom neki vitalni brka kog su upoznale na večeri poezije u penzionerskom domu. Ne pitajte me kako to znam.) Danas je taj tihi žamor odjednom prekinula dernjava nepoznatih ljudi (sa akcentom (grozna sam, ali moram)): “Gazdeeeee, gazdeeeeeee, gazdeeeeeee, gazdeeeeee, eeeeeeej, gazdeeee, gazde!“, i tako neprestano deset minuta, sve dok se ja, veliki i silni pronalazač marketinških prevara u šolji kafe, nisam digla da rešim i ovu situaciju, a u ulicu vratim mir!

Vidim ja s prozora prednji trap belog džipa, ne vidim ljude, ali ih i dalje čujem. Trenutak spoznaje odmah podeljen na Twitter-u: “Pa da! Samo neko sa belim džipom može ovoliko da se dernja po ulici!“ U strahu da ne propuste nešto, a još uvek oprezni ne bi li pobegli ako su im banuli neželjeni gosti, komšije izlaze napolje. Tu meni jurne krv u obraze, probudi se besna prostakuša izmučena od pasivne agresije, i ja se proderem kroz otvoren prozor iz sveg glasa: “Prestanite da vičete po ulici! Dosta višeeee! Parkirali ste taj beli džip, došli svečano u goste ko zna odakle, pa mislite da možete da radite šta hoćete i pravite se silni! Daaa, kako tipično!“ Sve je Milana predvidela, i ko su, i odakle su, i kome su došli u goste. Svečanu tišinu mog preuranjenog trijumfa, zaparala je replika: “Gospođo, mi smo iz deratizacije, a da vičemo-moramo jer ste se svi zavukli unutra k’o bube! A u kola se slabije razumete.“ Utom se beli džip pomeri napred i pretvori u službeno pikap vozilo.

Od ovog dana, svaki put kada vidim žoharu, setiću se Andrićevih rečenica: “Sramotićeš se dok si živ. Prilike ćeš za to imati uvek. Svet će ti je pružati dovoljno, a i kad to ne bude, ti ćeš se sam potruditi da je nađeš.“ (Napomena: Zabranjeno štampanje na flašici vode.)