Ulepšivači

d0e7789e4f9771456730e2d538772c11Obično to zamišljam ovako: curi mi nos (ali suptilno, briskam ga samo vrhom maramice), gnezdim se između dva velika jastuka sa šoljom u ruci (kao na ovim slikama što preplave internet u jesen i zimu), kosa mi je ispletena, a bolesno lice zanosno kao da sam dobila ljubavnu groznicu u ruskoj bajci dok sam čekala nekog Sergeja da dođe po mene na sankama. Samo jedan zlatni pramen kao slučajno pada mi preko lica. Majka mi sa zabrinutim obrvama i setnim osmehom prinosi supu na srebrnom poslužavniku.

Avaj! Imamo samo jednu tacnu od rosfraja koja se nikad ne koristi, a moja majka se ne smeška setno kad treba da trčka oko mene. Ne visi mi zlatni pramen, nego masni rezanci koji se linjaju o jastuk, a taj jastuk nikad neću namestiti onako kako mi odgovara. Lice nije bledo k’o u Ruskinje, nego otečeno i flekavo, a nozdrve mi se ljušte od trljanja maramicom. Nos mi ne curi, nego šiklja kao da mi je pukla vodovodna cev u glavi, krajnici su mi kao jabuke, a jezik beo, tako da kada bi zamišljeni Sergej i došao po mene, prvo bi video pidžamu čiji sam donji deo podigla do vrata, pa onda naslage na krajnicima (ako pre toga već nije pobegao jer je čuo vokalne kapacitete moje porodice u drugoj ulici.)

Ja verujem da se ružnoće života mogu ulepšati i u svojoj glavi to uspešno radim, a u stvarnosti pokušavam sa sitnicama, međutim, kada te strefi ozbiljna stvar kao što je recimo, gnojna angina, ne možeš ostati dosledan misiji. Šteta, tada ti lepota najviše treba, pogotovo ako si nesnosan bolesnik ili hipohondar. Možda treba razmisliti o unajmljivanju ljudi – ulepšivača. Njihov zadatak bio bi da ti naprave frizuru kad ležiš slinav, da te obuku u zanosnu pidžamu, da ti antibiotike poslažu u srebrnu kutijicu i namažu ispucale nozdrve. A možda možemo biti ‘ulepšivači’ jedni drugima…? Besplatno?

“Sentimental journey“ plavim autobusom

10729113_10205403537711998_370751473_nNeka pametniji i bolje obavešteni pišu o aktuelnim događajima, mene mrzi. Slušam Doris Day – Sentimental journey (a bilo ih je) i gledam u žute zrakiće i smeđe listiće na novom redu vožnje! JGSP i ja imamo dugu i komplikovanu prošlost, ali ovaj mesija esteta koji se pojavio neočekivano i dizajnirao jesenji red vožnje, nateraće me da zakopam ratne sekire. Pošto se radosni događaj poklopio sa mojim PMS-om – preteraću! Odlučila sam da im pošaljem mejl i da im to kažem. (Ne da treba da dobijem, nego da mi se sviđa red vožnje.) Možda je stvarno vreme  da se pomirim sa plavim autobusima. Uzgred, ovaj tekst trebalo je da pišem jednog dana kad se budem sa njima opraštala zato što sam kupila auto, ali ne mogu da čekam. Jesenji listići na koricama oborili su me s nogu!

Subota popodne je pravi trenutak da se prebira po dragim uspomenama kao što su: koverte sa prijavama zbog švercovanja (ukupno 15 + 3 pocepane + 1 spaljena) i stari statusi na fejsbuku, živopisni prenosi sa linija 61 i 62. Bilo je i romantike u plavim autobusima: lik koji je očajnički želeo da me isprati kući i zamolio da mu ja platim kartu do Sremskih Karlovaca; vozač koji mi je uzeo broj telefona da bi me pozvao kao svedoka (jer je umalo zgazio neku ženu), a onda slao patetične poruke u kojima mi je nadevao imena dragog kamenja i mitoloških bića (ako vam kažem da sam otišla na piće sa njim, da je prosuo toplu čokoladu po stolu, da sam pobegla sa sastanka u suzama od smeha, da sam mu rekla da se udajem, da ću primiti islam i da ne sme više nikada da mi se javi jer će ga ubiti – jasno vam je da me u životu morala stići kazna). Pamtim i jezivu ženu koja me uhvatila za šešir i počela da me čupa i tuče. Vraćala sam joj udarce, ali sam se derala i plakala kao dete. Bilo je to na liniji 3 jednog zimskog popodneva kada su svi bili nervozni, a na psihijatriji nije bilo grejanja.

Kada se sve pomenuto zbroji sa izgubljenim kišobranima i nervima, izgaženim stopalima i čarapama pocepanim na sedišta, dobijate jednu uzbudljivu i strastvenu romansu koja sada, sa ovim romantičnim redom vožnje na listiće, ulazi u mirnu luku. Idem da pošaljem mejl.