Stona lampa ili Sunce

93bfb8a0ef674e67b0b1bbdc91a9b974Ustala sam na levu nogu iz kaveza koji su drmali dok mi nisu srušili sneška. Na ozonskom omotaču, eno raste rupa, Milana šprica lak za kosu. Idemooo! Nemam ja vremena za crveno svetlo na pešačkom prelazu. Ali imam vremena da razmišljam. Odavno sam prevazišla podelu ljudi na dobre i loše. Ne želim da budem ‘stona lampa’, nego ‘Sunce’, da osvetljavam sa svih strana. Pomeriš se iz svog ćoška, istupiš korak napred i shvatiš da je svet figura, a ne crtež. Vidiš da čovek ispred tebe nema samo facu, nego i glavu. Tad shvatiš da ti se niko ne može stalno smešiti ili stalno mrštiti, a isto tako ne može biti ni konačno loš, ni konačno dobar. I tu prestaneš da se ljutiš na svet.

Sad počinjem da sumnjam u postavku: čovek koji mnogo vidi, mnogo zna, pa mnogo i pati. (Je l’ tako išlo?) To važi za one koji MISLE da vide i da znaju. Kome zaista pođe za rukom da sagleda i prozre, taj ne može patiti jer je – veći.

Nažalost, to još uvek ne isključuje da ću se sutra do tahikardije posvađati sa nekim ako osetim da me ugrožava, ali za prekosutra već držim palčeve!

Haos, Skorseze i obrve

fa8127b8653ccf6077735a97b5d406c7Prošlo je pet meseci od poslednjih reči – svaka nesigurna da joj je tu mesto. Mislila sam kako ću pisati po povratku iz Barselone. Čak sam nosila i mali crni blok kao podsticaj, ali ništa. Ono što je lepo samo po sebi ne treba dirati, već sam to negde rekla. A možda je to samo vešto uobličen izgovor zato što sam lenja. Zašto pišem sada? Zato što se lonče prepunilo. Kada lenj čovek ima potrebu koju mora da zadovoljava nekom ozbiljnom ‘aktivnošću’, onda on to stalno odlaže, ali u njemu nastavlja da – vri! Sve dok nagon ne pobedi lenjost.

Pročitala sam pre neki dan kako je Leonardo DiKaprio komentarisao snimanje filma ‘Vuk sa Vol Strita’: “Svakog dana, Skorseze je od nas tražio u celosti organizovan haos.“ Pomislim kako smo slični taj Skorseze i ja. Prepoznavanje uvek prija. To znači da nisi sam. Pogotovo kada je reč o Haosu. (Međutim, sličnija Skorsezeu sam kad ne počupam obrve dve nedelje.)

Ovo je valjda najzavodljiviji uvod koji sam mogla napraviti za priču o Haosu. Veliko H nije tu iz nekog znalačkog razloga, nego Haos prijavljujem kao mesto boravka. ‘Čekiram se’, i to bi bio legalan izraz. Ovo je međutim, ‘mesto’ koje se pomera sa tobom. Kao kada bi živeo u kamp prikolici. Krećeš se u Haosu, kroz Haos, Haos se kreće sa tobom, u tebi, i tako u svim padežima. Čupava kosa, razbacane stvari, neuredan kancelarijski sto, rokovnik bez rokova – to je samo forma u kojoj se on očitava. Daleko je komplikovanije nego što se čini na osnovu situacije u folderima, recimo.

Ipak! Ovde bih značajno podigla prst. Kada živiš u Haosu, svakog dana imaš bezbroj prilika da se osećaš ili kao pobednik ili kao gubitnik. Nema utešne pozicije. To je magično! Kada iz neurednog ormana izroniš zavidno obučen. Kada iz rokovnika bez rokova obaviš sve zadatke pre roka. (Baš ovako kao što je napisano.) Kada si besprekoran radnik i stvaralac. (Možda je ‘stvaralac’ uobražena reč.) Kada detalje dovedeš do savršenstva! ‘Detaljista’ je najlepša uloga koju možeš igrati u Haosu. To su male pobede koje se odigraju napolju. A u danima kada si gubitnik nepočupanih obrva, znači da si imao posla sa Haosom unutra. Ta je borba drugačija. “Ja sam i bodež, a i rana/bič i leđa bičevana,/i obraz, a i pljuska vrela,/ja sam i žrtva, a i dželat!“ (Pozajmljujem od Bodlera da se objasnim.) Haos unutra je gušći, pa je zato izlazak teži, a ne možeš da odoliš da ne zaroniš! O tome ne pričam.