Tri minuta u apoteci

5a12c8d49267ff7eb09b5d7e6225539eDanas je pop pokušao da flertuje sa mnom u apoteci. To nije bilo danas, nego pre mesec dana, ali sam zapis malo pre pronašla u telefonu. Rekla sam “pokušao“ zato što sam ga ignorisala, a uspešan flert je mali erotski bumerang. Mora odmah biti uzvraćen. Pop u apoteci – ima smisla, da se zacele i duša i telo. Međutim, kao i toliko puta do sada, prepoznala sam priliku i namerno je propustila. On je bio tako verodostojan: brada koja tajnu doručka krije i krvav pogled. Međutim, sterilni prostor apoteke paralisao ga je za svaku spontanost. Nismo čekali ispred istog pulta, a nisu nas usluživale ni iste apotekarke, pa nije imao mnogo izgovora za glasan komentar. Umesto toga, uputio mi je nekoliko prodornih pogleda, a jednim nejasnim osmehom obratio se i izgubljenoj ovčici u meni. (Možda sam ovo značenje učitala.)

Ovakve situacije me silno zabavljaju, ali prava istina je da se ponašam vrlo naivno u datom trenutku. Od žene koja će o ovome pisati na svom blogu, očekivalo bi se da se tada poigra, uspali i provocira, a ja sam umesto toga odmah počela da razmišljam i izgubila kontrolu nad spoljašnošću. Na kraju sam izletela iz apoteke i smejala se po ulici. Šteta, sad bih imala više materijala! (Mada, izmišljanje mi ide još bolje.)

Kuvalo

41f63a20bc38c7893f1b526baa99dea1Kada ujutro čujem vodu u kuvalu za kafu, osetim se spokojno, a to osećanje verovatno neću pronaći u ostatku dana. Zvuk na telefonima je isključen i okrenuti su naopačke da ne bi slučajno jedan zasijao i presekao novembarsku tminu. U stvari, nisam spokojna ni kada jesam jer stalno stražarim nad tim nasušnim osećanjem. Teško mi je da odaberem muziku zato što imam predstavu kako bih želela da ovo jutro zvuči, a sve dostupne melodije su uskraćene za ‘nešto’ – valjda ‘nešto lekovito’ što ili osetiš odmah ili ne. Najzad, za početak radnog dana treba izabrati trenutak na satu koji će mi dati vremena da obavim sve što treba, a koji je još uvek dovoljno daleko. Ne mogu da odlučim da li je ovaj deo jutra mučenje ili uživanje.

Mrzi me da se obučem

99cf325602c7bf8c80ec887596ffb9b8“Nova objava na blogu rađa se recimo, onog trenutka  kada se osvestiš da si štucnuo u tihoj atmosferi putničkog autobusa, a ne znaš koliko glasno jer imaš slušalice u ušima. Lažem, nisam štucnula, nego podrignula. Kada bi moj blog bio ‘Umetnost’, onda bi to bio trenutak nadahnuća, ali pošto ‘pravi umetnici’ koji znaju da ‘umeću’, ocenjuju da nije, neka se ta tačka u vremenu zove: poziv. Poziv da zabeležim svakodnevnicu. Neko za to koristi instagram, a ja još uvek nisam potrošila reči.

Ne volim da idem autobusom u Beograd. Pre nekoliko godina dok nisam sazrela i počela da se “plašim“ svega i svačega, ili bih se klackala u vozu ili bih stopirala. Stopirala sam u nekoliko rata. Od Sremskih Karlovaca do Inđije, od Inđije do Batajnice, i tako dalje. Razgovarala sam sa biznismenima, vojnicima, pripadnicima klanova, švalerima, dedama i psihopatama. Obožavali su me u trenutku i dlaka s glave mi nije falila. Htela sam da stopiram jednom do Zagreba, ali je moja majka pretila da će se ubiti. (Možda bi to uradila i onda kada sam ostala u Parizu ‘na slepo’, bez prenoćišta i sa deset evra u džepu, ali nije znala). Imala sam onu vrstu sigurnosti koju ima samo budala. Primećujem da se sazrevanje u velikoj meri sastoji od prepoznavanja situacija u kojima treba da se uplašiš i ustukneš. To je suština! Iz neustrašive budale svodiš se na normalnog čovečuljka koji poznaje svoje granice. Ako si oduvek bio uplašen i ograničen, to znači da si imao sreću da se rodiš predodređen za ovaj svet. Međutim, nevolja je kada primetiš mehanizme sazrevanja i počneš da se opireš. Tada postoji opasnost da ćeš možda uraditi neke velike stvari ili u najboljem slučaju, napisati to na svom blogu.

Preskočiću koncert Natali Kol na koji sam išla jer mu ništa ne bih ni dodala, ni oduzela, a to često radim kada pišem.“

Ovo sam pronašla u telefonu i neću završiti belešku zato što se ne sećam kakvo naravoučenije ili vispreni obrt sam želela da izvučem na kraju. Neka se moja lenjost ogleda na mom blogu. U svakom slučaju bolje ovako, nego da ne objavljujem ništa. Mrzi me da pišem, a pišem svaki put kada me mrzi da radim druge stvari: da skinem spavaćicu, da se očešljam ili da operem šoljice od kafe.