Sijaj, ti luda rerno!

18337118_10213282869010356_1398325898_nŠta je nada? To je kad ti u kuhinji stoji sredstvo koje se zove Rerno blist! Nada da ćeš jednim prskanjem očistiti svu prljavštinu koja se taložila mesecima. U stvari, nada da ćeš se uopšte setiti da bi trebalo nešto očistiti. Nada mama Nade da je od mene napravila dobru domaćicu i da će mi kupovinom pomenutog sredstva obezbediti podsetnik na dužnosti. Nemam bolju reč od ’’dužnosti’’ pošto blistanje rerne sigurno nije želja, niti potreba. Mada može postati tiha čežnja u trenutku kad se sretnete sa tuđim čistim rernama, ali nikad dovoljno da podstakne na akciju.
Sad će ovi što vole da donose zaključke i da imaju mišljenje odmah da me bace na gomilu sa ostalim ’’Ona glupača misli da je život Seks i grad’’! Neka, dragi imaoci (mada mi živopisnije zvuči IMAČI) mišljenja, samo vi uživajte u svojim STEREOTIPIZDARIJAMA! Uskoro ću vas demantovati ako ne napustite ovaj internet prostor.
Nemam ja problem sa kućnim poslovima, nego sa blistanjem koje je prolazni privid, a zahteva mnogo napora! Kod naših baka i mama to je bila rerna, a kod nas su druge stvari. Ne moram da koristim Rerno blist jer ako mi kojim slučajem rerna upadne u kadar, svu masnoću i prljavštinu mogu da zamutim odgovarajućim filterom na Instagramu. U svakom slučaju, važno je da se prljavština ne vidi! Važno je da se – šta?! Blista! Zato ja popravljam rumenilo svaki put kad idem autobusom od tačke A do tačke B: ako slučajno sretnem nekog pravog ili izmišljenog neprijatelja, da ne može da likuje kako sam bleda i beživotna. (Baba mi je davno citirala Jesenjina: ’’Smej se i kad bi plakati htela, osmehom guši što ti duša skriva, jer tako se mora pred ovim svetom koji u tuđim suzama uživa.’’ Ima istine! Kao i u tome da je moje prelepo detinjstvo kod babe i dede naplaćeno paranoičnim poremećajima u zrelom dobu.) Neki ulažu napor u blistanje zato što im prija da im drugi zavide, neki zato što se takmiče sa tuđim blistanjima, neki zato što ne mogu da se pomire sa nesavršenostima, a neki zato što dobro zarađuju, pa im se blistanje isplati (jer ima budala koje daju novac da gledaju tuđe blistanje). Kakva opšta BLISTAČINA!
Tu nije kraj! Nasuprot ovima što blistaju, okupila se druga grupa koja po svaku cenu odbija da blista i koja ulaže ogroman napor u neblistanje! Oni ne žele da blistaju jer veruju da će tako biti bolji od ovih što žele. Oni misle da će dostići drevnu mudrost i sa njom u jeftinom pakovanju i mir, ako iskorene svaku potrebu za blistanjem! Oni žele da ubede sebe i druge kako je blistanje gubljenje vremena i kako ima važnijih stvari u ovom surovom svetu od pukog blistanja. E, moje askete neblistanja, vi ste robovi STEREOTIPIZDARIJE kao i ovi prvi!

3cc8c0cfed8c95e4a6c9547e4aebe77f
Blistanje se ne iznuđuje Rerno blistom, ni filterom na Instagramu, kao što ga s druge strane, ne treba gasiti tamo gde je Bogom dano. Ne garantuje sreću ulaganje napora, nego prepoznavanje! To je moć da razlučimo: šta je naša želja za blistanjem, a šta je namet; šta treba da blista, a šta ne; šta može da blista, a šta ne; gde želimo da blistamo, a gde ne; zbog koga vredi blistati, a zbog koga ne; i na kraju, da jednom u blistanju uživamo, a da se drugi put blistanjem ne opterećujemo!
Zato ako vam je u srcu rerna – ribajte je s ljubavlju i predanošću dok ne zasija, ali ne zato da bi zasenila druge rerne. Takođe, ne očekujte od drugog da njegova rerna blista, ne čudite se što mu blistanje rerne nije važno, nemojte da likujete kako je vaša rerna bolja, i na kraju, ne zamerajte mu ako je blistanje potrošio na neku drugu stvar!
Mnogo puta sam pomenula Rerno blist. Da sam jedna od ovih što zarađuju od pisanja na internetu, sutra bi mi iz fabrike poslali pakovanje sredstava za ribanje, doživotno da blistam.

Tempirana bombAnjera

Kažu da muškarci vole ’’distant look’’, nisam sasvim sigurna da li je to faca koju ima Melanija Tramp ili pak nešto drugo, ali znam da ja to nemam. (Mogu umesto toga da ponudim ’’dinstani luk’’, dobro sam ga uvežbala.) U svakom slučaju, radi se o nekoj neuhvatljivosti koju svi žele da uhvate. Mene je lako uhvatiti, pa valjda zato bivam žrtva loših zapleta (da sam ih izmišljala, bili bi manje neverovatni). Najviše me hvataju policajci, trgovci, uterivači dugova, telekompanije i sociopate, i to uglavnom nedužnu. Nit’ (distant) look jela, nit’ (distant) look mirisala.

Dogodi se tako da za Dan zaljubljenih dobijem bombonjeru od nepoznatog dečaka koji radi u prodavnici blizu radija. Samo ju je zgrabio sa police i dao mi kad sam prolazila, a ispratio ju je vrlo romantičnom izjavom: ’’Vidi kako kasno ideš s posla svaki dan, zaslužila si!’’ Bude mi žao, zagrlim ga i pomislim kako je to pola njegove dnevnice. Otrčim posle toga na autobus i isplaniram da siđem na stanici kod Univerexport-a, da kupim nešto za večeru. 16976895_10212550496221494_1132347042_nBiće bezveze da se šetam sa bombonjerom koju nisam kupila kod njih, pa je na ulazu strpam u torbu i ušuškam ispod rukavica. Čisto da nahranim svoju maštovitu paranoju, zastanem pored njihove police sa bombonjerama, da vidim da li imaju istu – imaju. Nastavim dalje, skakućem, uzimam: smrznuti burek, pelinkovac…da li ću voće? Ne. Juče sam živela zdravo. Stižem na kasu i odjednom me obliva znoj! Mali u prodavnici nije provukao bombonjeru na kasi, samo mi je dao s police!

Dve mušterije ispred mene dele me od odluke: da li da objasnim sama o čemu se radi ili da pustim da pišti na izlazu i da se napravim blesava?! Nisam ni donela odluku, samo u sledećem trenutku čujem sebe kako pričam priču u koju niko ne veruje: ’’Ovo će sad delovati jako čudno, ali ja u torbi imam bombonjeru koja nije provučena na kasi, znate, to mi je dao neki lik, mogu sad da nađem kako se zove ta radnja…ja sam ovde komšinica.’’ Pritom, postaje mi jasno kako izgledam: u ogromnoj babinoj bundi, zajapurena, sa pelinkovcem u ruci, muzika mi vrišti iz slušalica, kosa raščupana – dakle, to što sad izgleda, zaista će biti ako budem sama na Dan zaljubljenih recimo, 2040. godine. Uzbudljivo veče u Univer-u se nastavlja: donosim njihov proizvod da uporede, odlazim sa jednim po jednim na vrata – oba pište; ljudi koji čekaju na kasi procenjuju me: ma nije, ne deluje! Ma, ko će ga znati…svakakvih ljudi ima; dolazi poslovođa; odlazi poslovođa da pogleda kamere; moja paranoja se pojačava jer će na kamerama videti da sam zastajala BAŠ KOD TE POLICE! Telefoniram svima redom s posla da pitam kako se zove radnja u kojoj sam dobila bombonjeru. Ljudi s druge strane slušalice ludo se zabavljaju! Posle dvadeset minuta cupkanja na izlazu, dolazi poslovođa sa smeškom i kaže da je sve u redu. Proverili su na kamerama i izbrojali su bombonjere. ’’Dajte mi moj burek i pelinkovac da idem odavde, i prokletu bombonjeru!’’

16976265_10212550476861010_1864932680_nEto, nije najgore što može da vam se dogodi na Dan zaljubljenih da budete sami, nego da budete lopuža! Pošto nemam živaca da budem aktuelna, delim ovu priču sa vama deset dana kasnije, a ima za to još razloga: nisam htela da se guram među ove važne angažovane objave koje se bore protiv društvenog poretka, nisam htela da zauzimam mesto zanimljivijima i popularnijima; i na kraju, nisam htela da neki muškarac koji se poigrao mojim srcem pročita da sam bila sama za Dan zaljubljenih dok je on spremao večeru i dinstao luk za neku neodoljivu koja ima ’’distant look’’.

Priručnik za gmizanje

Od prvog sistematskog pregleda mislim da imam krivu kičmu i da mi lopatice ispadaju, dok jednog dana nisam shvatila da su to zakržljala krila i da im nikakve vežbe osim letenja neće pomoći! Sigurna sam da postoji nekoliko istrošenih i zalud citiranih izreka o tome kako nas je Bog stvorio da letimo, a ne da puzimo, ali mi nijedna do sada nije pomogla. A i kako bi kad se toliko štetočina ugnezdilo na ramenima, da ti prosto ništa ne preostaje na kraju dana nego da legneš na kauč i tu se završava svaki san o visinama. Na trenutak ti se učini, poludećeš i otići ćeš na krov zgrade da probaš. Osmehneš se peraču prozora u firmi, obiđeš njegove merdevine za svaki slučaj i pokušaš da proceniš da li će moći da te spasi ako krila zakažu. Međutim, usput shvatiš da je sramotno skakati sa tako male visine: radiš na drugom spratu, živiš na prvom, ni na jednoj tački u životu ne vidiš izazov. Pokušavaš da se setiš na kom spratu si maštao da ćeš biti u dvadeset devetoj.

16651991_10212412716057076_430302383_n

Ovde prizivam sećanje na jedan kobni školski odmor pred čas likovnog kad smo skakali sa prozora učionice. Završila sam neslavno u ambulanti kao četrnaestogodišnja žrtva hormona i bunta. Starije uspomene na letenje, u trećoj, četvrtoj godini života, uključuju mamu i tatu koji te drže za ruke i podižu sa obe strane. Vikali su ’’leti, leti’’ istim tonom kao kad su pokušavali da mi uvale neko ljigavo povrće na viljuški. Viljuška je poletala iz tanjira, moj tata se trudio i ucenjivao me odlaskom na predstavu ’’Nindža kornjače’’ na SPENS-u, a ja sam stiskala usta i mislila ’’Zar oni ovako zamišljaju slobodan let?’’ No, da se ne uvredite, dragi roditelji, zahvalna sam što se u našoj porodici letenje barem spominjalo. To je dragocena iluzija za poneti u svet. Imam čak i jednu staru fotografiju u kostimu leptira: noge su mi na njoj toliko tanke da su ljubičasta krila od tila svakako bila bolje rešenje za kretanje.

Što se tiče kretanja u zrelijim godinama, ono se uglavnom odvija sa obe noge čvrsto na zemlji uz pomoć Google mape koju do skora nisam znala ni da koristim. Vozimo se moja drugarica Korana i ja, ne znamo gde idemo, krila zaboravile, ali lebdimo u potrazi za uzbuđenjem. Ukucam ulicu i broj u mapu i kažem: ’’Samo prati plavu tačku!’’. ’’Miki, plava tačka smo mi.’’

Pauza. Radio svira. Pa da! Trenutak spoznaje! Koga ćeš pratiti ako nećeš samog sebe?! Zvuči kao najlakši i najteži zadatak u životu koji si dobio! Dok se kičma ne ispravi i krila ne izrastu, prati plavu tačku da se ne udaljiš od sebe. (Makar i kao gmizavac koji se vrti u krug, važno je da ne stojiš u mestu.)

Gradska fotelja

Hodamo bulevarom, desetine različitih dvonožaca i ja među njima, kad odjednom – fotelja. Između kladionice i kafane, ispred ulaza u zgradu, stara pletena fotelja, jedna od onih što se leti iznose na terase, samo prerušena u jesenju. Nabacano ofucanih jastučića i ćebe preko njih, a sve izgleda kao scenografija već uigrane navike (kaže udubljenje od sedenja). Ne znam da li pripada nekom sirotom stanovniku ulice ili jednom od stanovnika betonskog kaveza koji se nalazi iznad. Ako je ovo drugo, onda zavidim. Kad mu dosadi legalni oblik zatočeništva, zidovi postanu tesni, ukućani glasni, a terasa pretrpana biciklima i kiselim kupusom, pa još kad se u hodniku pomešaju smradovi tuđih ručkova, on se dobro umota u šal i izađe napolje da sedi u svojoj prerušenoj jesenjoj fotelji. Dobar način da se bude među svetom, a da se od sveta pobegne. Kad te vide da sediš tu kao ludak, niko ti se neće obraćati, a opet uživaš u šarenilu i uličnom žagoru. Došlo mi da sednem i ja u fotelju da se odmorim! Nije to isto kao klupa u parku ili kafić gde džabalebatori u po radnog dana dođu da žvaću plastične kašikice! Ovo je deo toplog doma izašao na ulicu. Pobegao od onog što mu je kod kuće smetalo, a nije se sasvim otuđio. Dobro bi došla po jedna prerušena jesenja fotelja u nekoliko skrivenih ćoškova grada, pa da te iznenadi, da se zavališ i da te zagrli. U danima kad ne znaš da li da se vratiš kući ili da nastaviš gde si krenuo, a ti na pola puta „Sedi malo!“. 

   

Masna tepsija

Ignorisanja masne tepsije na terasi je prestalo. Koliko dugo je trajalo, sramota je kazati jer se treba jednog dana udati, a niko ne želi ženu koja ignoriše masnu tepsiju. Mnogo je bolja ona koja ignorisanje primenjuje na veće probleme. Tepsije ribati na vreme, a na sve ostalo primeniti ćutanje i zataškavanje, melem za uho i kratkoročno za dušu. Ako jezik ne umete da obuzdate, postoji opasnost da na kraju njime pometete sve što se nakupilo ispod tepiha, a posle toga teško ga je ikad više vratiti unutra (i jezik u usta i prljavštinu koja nije trebalo da oživi). Moraćete ovaj kontraverzni mišić da izvodite u šetnju i puštate čak da ispravi koju nepravdu u autobusu i odbrani istinu na ulici. „Nemoj se spuštati na taj nivo!“ Nema nivoa, svi smo na istom prokletom dnu, i ćeljad su besna, i kuća je tesna. Krive Drine niču nam u dvorištu, a vetrenjače vire iz glave, pa zato razgovor, priča i nazivanje stvari pravim imenom, pred gomilom ili sa samim sobom – neće uvek rešiti, ali će nam odrešiti čvorove. 

Od ogrlice do slobode

Sa leve strane je šolja sa čajem koji je još uvek vreo da bih ga pila, a sledeći put kad se setim da uzmem gutljaj biće hladan.  Sa desne strane je četka za uvijanje kose, tako debela da je moja mama zove četka za odžak. Danima ne skidam kosu sa nje, a na kraju kad je svučem dobijem šal od sopstvenih dlaka. Fuj. Teška je i bode, pa kad se udarim u čelo dok uvijam šiške, uglavnom se vratim u stvarnost protiv svoje volje. Ispred mene je ogledalo i pored njega ofinger. I na ogledalu i na ofingeru vise ogrlice. Ima ih bar (sad sam zastala da izbrojim) trideset._mg_6140

Jedna draga profesorka još u gimnaziji rekla mi je da su žene koje vole da nose minđuše slobodnog duha, a one koje vole ogrlice teže da se vezuju (hahaha). Možda nisam tačno prenela njene reči, možda sam banalizovala neku ozbiljnu teoriju, ali suština je tu. Međutim, ja obožavam i minđuše! Druga stvar je što ne mogu da ih nosim jer sam pocepala levo uvo jednom kad sam pokušala da dokažem svoj slobodan duh parom prevelikih. Od tada me poderano uvo podseća na to da je moja sloboda oštećena. Ne znam samo kako sloboda može biti oštećena, jer da bi nešto bilo oštećeno, ono mora biti opipljivo i konačno, a sloboda nije.

Sloboda ne postoji na ovom svetu, već postoje male oaze u vremenu i prostoru gde ona može da se ’’degustira’’ i gde čovek može sebi da je priredi kao što ponekad izađe na svež vazduh. I baš kao kad vam u supermarketu daju da degustirate dobru pršutu na čačkalici, pa biste da se vratite po još, a to je sramota ili nema dovoljno, tako biva i sa našom mizernom degustacijom slobode. Hteli bismo da produžimo razgovore sa ljudima pred kojima možemo da ispljunemo sve što mislimo. Hteli bismo češće da odlazimo u gradove gde nas niko ne poznaje da istražimo kako ćemo se ponašati, oblačiti, sedeti, hodati i reagovati. Hteli bismo da duže potraje onaj osećaj blagog pijanstva u kom nas nije sramota da zapevamo iz sveg glasa.

Pored degustacije, postoji i apstinencija koja nas tera da zamišljamo, mučenici. Zamišljamo kako ulazimo u prostoriju u kojoj sede kolege ili u sobu gde sedi naša porodica, i izgovaramo ono što mislimo: istinito, ispravno i pravedno. Zamišljamo i simuliramo taj divni osećaj u svoja četiri zida jer znamo da napolju nemamo prava na to. Nemamo, zato što postoji tačno utvrđen sistem (nažalost, komplikovan kao lavirint) do koje granice oaza sopstvene slobode sme da se širi. Već korak dalje je tuđe dvorište i drugi mučenik koji bi hteo da i on uživa u svojoj bednoj slobodici. Za njega je to recimo, dan u kom mu ti nećeš reći glasno šta misliš. Ako nije taj mučenik i njegova slobodica, onda je neko drugi ko je imao para i moć da sebi ’’nabudži’’ veću i bolju ’’slobodetinu’’, a tvoju će uništiti za tili čas. (Onaj ko nije znao kako da izrazi svoju težnju za slobodom, skinuo se go.)

Ipak, simuliranje slobode je predivno, pomeranje njenih granica lekovito…a tek njena slučajna prisustva! Komšija koji stoji na prozoru u potkošulji i hladi supu u tanjiru. Guske koje šetaju na stanici u Bačincima. Ovaj kratak tekst kog nije briga da li je nekom glup. Čovek sa nepoznate fotografije na internetu koji je obukao drečave žute cipele na crno bankarsko odelo. Dlakava četka za uvijanje. Naša je dužnost da što češće simuliramo slobodu u ovom zatvoru u kom se nalazimo, a kada kažem ’’naša’’, mislim na nas koji neprekidno razmišljamo dok nam drugi kradu sunce. I bestidno uzimaju više pršute na degustaciji u supermarketu.

Sudbina jednog noža

13249601_10209890470322509_206410701_nNestao je nož koji mi je ispao kad sam prašila stolnjak sa terase. Nisu bile krupne mrve, samo sitne, da znate, u slučaju da neko od komšija čita. (Ne gajim iluzije o posećenosti svog bloga, i ja jedva odem na njega, nego verujem u Marfija.) Još sinoć romantični mesec se ogledao u mom  nožu (mada je musav bio), videla sam ga dole na asfaltu, a onda ga je možda ovaj komšija što sad pažljivo pere auto, uzeo da preseče neki kanap. Ako nije on, onda je čovek kog sam jutros zatekla da jede slaninu na klupi pored trotoara. Raširio je karton i na njega stavio hranu, a hleb onako naslanja na stomak kad ga seče, kao moj deda iz Šida. Baš sam mu pozavidela. On neće morati da pere tanjire, ni da praši stolnjak, a i može da mrvi oko sebe koliko hoće. Prodaje stare stvari svakog dana na ulici, ima tu cipela, igračaka i knjiga. Nisam još ništa kupila od njega jer uvek žurim, ali mogli bismo se upoznati. Osećam da ću dobiti i neki besplatan savet u vezi sa muškarcima. Ako ni on nije uzeo nož, onda je jedna komšinica koju još uvek nisam videla, ali za koju verujem da postoji i da tajno skuplja dokaze o svemu neprimerenom što uradim u zgradi u kojoj ona živi oduvek. Maštovita mi paranoja još uvek nije smislila gde bi me i kome ona mogla tužiti za zlodela, ali ima vremena. Sigurno je izbušila i rupu u zidu da me špijunira. (Ne živim ja u Sliveru da me snima zgodni psihopata, a nisam ni Šeron Stoun.)

U svakom slučaju, moj nož je sada na boljem mestu jer ja ne umem da se brinem o escajgu. Da je ispao nekom drugom ko mi je došao u goste, tek tada bi se možda probudio instinkt: nisu mi svi noževi na broju i predmet koji koristim za jelo je na asfaltu – odmah se izderati na osobu i otrčati da se pokupi. Ovako, ostavila sam ga da leži dole i dva dana iz radoznalosti izlazila na terasu da vidim šta će ga zadesiti. Prst sudbine neće se na moj nož poseći, nisam ga nikad oštrila. Bye, little knife!